Digitalizacija stomatološke nauke i prakse sve je prisutnija i sve više preuzima primat u svakdonevnom radu. Kada je praksa u pitanju, posebno u oblasti protetike, ceo proces izrade protetskih nadoknada počinje da biva digitalizovan. Počeviši od digitalnih otisaka zuba i vilica, preko štampanja modela pomoću 3d printera pa sve do štampanja privremenih ili defintivnih krunica, mostova, retencionih folija i alajnera za ispravljanje zuba i mnogo više od toga. Osim toga sada je moguć i odabir dizajna protetskih nadoknada u ordinaciji dok je pacijent još uvek prisutan što je posebno korisno prilikom rekosntrukcija zuba u frontalnoj regiji. Time se štedi vreme i tehnici i lekaru i pacijentu prlikom izrade svih navedenih nadoknada. Međutim, u celoj ovoj priči, nauka i praksa se tesno prepliću, jer, iako je često akcenat na estetici, uspeh terapije na prvom mestu zavisi od pravilne indikacije za odeđeni tretman , zatim od izbora materijala i naravno od uslova vezanih za pacijenta, npr. stabilnost i stanje zuba nosača (vitalni/avitalni, prisustvo i uznapredovalost parodontopatije), kvalitet kosti u regiji u kojoj se planira određena intervencija, navike i jačina žvakanja (bruksizam, loše navike)…

 

Računarske metode (Computational methods) su metode koje se izvode uz pomoć računara sa ciljem da se numerički reše matematički modeli koji opisuju neki fizički fenomen. Jedna od najprimenjivanijih metoda je Metoda Konačnih Elemenata (Finite Element Method) koja se može koristiti za izradu izuzetno komplikovanih objekata kao što su zubi sa okolnom viličnom kosti, vilični zglob, pa čak i kompletna gornja i donja vilica. Zatim se na takvom modelu mogu zadavati sile koje vladaju u stomatognatom sistemu i meriti naponi koji se razvijaju u njegovim strukturama. Drugim rečima, na ovaj način moguće je meriti da li će recimo zub ili neki materijal (možda bezmetalna keramika, faseta i sl.) izdržati napone koji se očekuju u ustima tokom žvakanja, da li će izdržati jače sile, koliko dugo one mogu biti u ustima pre nego što se pojave manje ili veće pukotine u materijalu ili čak zubu?

U tom cilju, tim koji je započeo primenu i analizu mogućnosti ovih metoda u stomatologiji u našoj zemlji (dr Ksenija Zelić Mihajlović, Arso Vukićević, Prof. dr Nenad Filipović), ispitivao je pre više godina napone koji se razvijaju u zubu i neposrednoj viličnoj kosti pre i nakon endodontskog lečenja. Nakon objavljivanja u časopisima najvišeg ranga (International Endodontic Journal, Journal of Dentistry) istraživanje je pokazalo veliki uspeh budući da radovi imaju veliku citiranost, ovi rezultati objavljeni su i u Monografiji koja je nedavno izdata u saradnji dva najistaknutija strana izdavača u oblasti nauke (Wiley i IEEE) dok je urednik monografije bio prof. Nenad Filipović, rektor Univerziteta u Kragujevcu.

 

To su bili sami počeci ali se vrlo jasno videlo kolike su mogućnosti ove oblasti. Sama primena FEM metode u stomatološkoj nauci i praksi svake godine je sve veća o čemu govori izuzetno veliki broj naučnih radova na tu temu. U međuvremenu isti tim je razvio, u ovom trenutku najsofisticiraniji model vilice koji je do sada prikazan u naučnoj i stručnoj literaturi. Ovaj model uključuje ne samo sve delove zuba i vilične kosti već i sve delove viličnog zgloba, sve mišiće koji učestvuju u žvakanju, a strukture imaju zadate materijalne karakteristike koje odgovaraju karakteristikama živog tkiva (tvrdoća, čvrstoća, elastičnost…) Ovako precizan model omogućava simulaciju najrazilčitijih sila koja se mogu odigrati u oralnoj regiji, pruža mogućnost testiranja bilo koje stomatološke nadoknade (implanti, metalo-keramičke krunice, bezmetalne krunice, plombe…) u kombinaciji sa bilo kojim polaznim uslovima (nedostatak od jednog do svih zuba, parodontopatija, abrazija, osteoporoza…). Ova studija objavljena je u jednom od najprestižnijih časopisa u oblasti stomatologije (Dental Materials).

 

Osnovni cilj ovakvog istraživanja, iako je ono tek u začektu, je da se omogući praktičarima, da za svaku težu odluku prilikom izbora nadoknade koju će predložiti pacijentu, izvedu simulaciju žvakanja koja odgovara datom pacijentu (bruksista, muški ili ženski pol, mlađi, stariji, prisustvo parodontopatije, lečenih zuba…) i da da odgovor da li u zatečenim uslovima možemo da očekujemo postojanost kako nadoknade tako i zuba nosača i vilične kosti. Dug je put još pred autorima ovih istraživanja ali nadamo se da će takvi programi jednog dana biti dostupni u svakoj ordinaciji.